Za lepšu budućnost dece

Naša fondacja se suočila sa još jednim izazovom: započeli smo rad na zaštiti dece, pokretanjem dnevnog centra u Drljanu 16. novembra 2006.

Smatramo da u životu ništa nije slučajno, da Bog stavlja pred zadatak one za koje smatra da su voljni na saradnju.

Franjevac Čaba Bejte iz Rumunije, koji je 2004. u Mađarskoj proglašen čovekom godine, i koji se u Erdelju brine za oko 1500 dece u  četrdesetak raznih  institucija, početkom 2006 godine bio je u poseti Subotici.

Nakon povratka uskoro je dobio pismo od časne sestre Maristele Vrecko iz Gunoroša sa molbom da bi u Drljanu trebalo nešto uraditi za decu koje žive u teškim životnim uslovima. Rezultat dopisivanja je bilo da je «Poverello» primio na sebe zadatak da vidi i uradi šta može. Opet posredovanjem beogradskog apostolskog nuncija uspeli smo doboti od Italijanske biskupske konferencije jednu manju sumu, ali dovoljnu, za kupovinu kuće.

Nakon  što smo kupili prikladnu kuću početkom oktobra 2006 uz pomoć mesnih volontera izvršili smo najnužniju adaptaciju, tako da već sredinom meseca kuća mogla primiti prvu grupu dece. Kući smi ime dali «Lurko» (nestašno dete).

Jedan broj dece nam je već pomagao i pre početka rada centra, tako da su jedva čekali da dođu u kuću. Naš centar nema za cilj da preuzme na sebe zadatak socijalnog centra, niti da uzme dete iz porodice, nego da dete ostane u porodici, a da mi pomognemo toj porodici koja zbog raznih problema – uglavnom materijalnih – ne može da pruži adekvatno vaspitanje. Svojim radom želimo  pružiti pomoć i porodici i detetu.

Ne smatramo da imamo bilo kakvo pravo suditi. Srce čovečje poznaje samo Bog, a čovek tek površno. Ne gajimo ni iluziju, da postoje savršene ljudske situacije, ili da bi sve situacije trebale biti savršene. Poteškoća i problema svako može imati u životu. Ne trebamo suditi nego se ljubavlju podići posrnulog.

Nevino dete nije krivo ako je dospelo u takvu situaciju. S druge strane, život je dar i zadatak. Bog ga daruje, mi ga moramo učinit što lepšim.

Deci, čiji broj varira između 10 i 16, pomažemo u učenju za školu, u prihvatanju higijenskih navika, u razvijanju socijalne integracije i o redovnoj ishrani. Deca iz škole dolaze u kuću gde dobijaju topli obrok. Nakon toga uz nadzor i pomoć odgovorne vaspitačice, Hužvar Čik Ildiko pišu domaće zadatke i uče. Vaspitačica posebnu pažnju posvećuje onima koji imaju nekih poteškoća, a veliku podršku pruža u tom radu kao volonterska penziorisana nastavnica Iren Rac Sabo. Posle učenja oni od kojih roditelji traže, idu kući da pomognu oko kućnih  poslova, a ostali se ili igraju ili bave nekim kretivnim radom, ili pak produžuju pripremu za školu.

U podeli poslova uz kuvaricu Ibolju  Busliju, za spoljne kontakte i za sve oko kuće i ekonomije brine Silard Demeter.

Mesna vaspitačica u vrtiću, Veronika Čepčik sa svojim prijateljskim krugom je već godinama molila Boga da se situacija te dece u potrebi nekako reši. Zdušno je pomagala i oko organizacije i pokretanja dnevnog centra.

Kuća Lurko želi biti pomoć i meštanima. To su mnogi od njih i shvatili pa smo im zahvalili i u ime dece što su nas podržali i podržavaju na čelu sa župnikom Ferencem Vrecko, a i opštinska uprava je stala uz nas i podržala. Nažu radost povećava činjenica koju svaki dan susrećemo: ljudi dobra srca nam pomažu. Mi smo mišljenja da to nije naše delo, nego delo svih ljudi dobra srca. Mi imamo ulogu vernog koordinatora. Svojom podrškom oni nam poručuju da čvrsto istrajemo na putu unatoć zavisti, ljudske ograničenosti i koji put čak i odbijanja ruke ispružene da da pomoć.

Uverni smo da će ljubav pobediti. Kod dece se vidi promena na bolje. To se primećuje i u školi kod onih koji nisu shvatili da je njihovoj deci potrebna lepša budućnost, utihnuće.

Želimo lepšu budućnost deci, jer će onda i naša budućnost biti lepša.

Zbog toga i dalje sanjatiimo i živimo a nepokolebljivoj nadi. Želimo da počnemo proširiti zgradu, da bi naša deca mogla imati dovoljno prostora i vezano s tim još kvalitetnije usluge.

Kuća Lurko danas - mišljenje glavne vaspitačice

Kuća Lurko je otvorena pre mesec dana u Drljanu. Prepodne čistimo, kuvamo, pakujemo poklone, a ja uz to pripremam i zadatke za školarce. Decu koja dolaze kod nas trebala sam da naučim da volim na način koji im odgovara. Jer dva bela kamenčića, koja se čine identičnima, nikada nisu identična... Ima tu siromašne dece, kojima treba pomoć u učenju za školu, ima gladnih usana, kojima je ručak jedini izvor hrane, ima ih kojima je potrebna topla voda za kupanje, ili nekoliko lepih reči jer su do sada životarili na senčanoj strani života, ima tu malih noćnih posetilaca, koji preskakajući ogradu stižu prisilno u goste.

Ja pripremam vatru, zagrevam kupatilo, spremam krevet, i razmišljam o tome kakva iznenađenja krije život ovim plavim, crnim glavicama, licima zarumenelima od vetra, ručicama sa popucalom kožom... Ali kad u njihovim očima ugledam svetlost pri pranju ruku, ili nakon što su oprali zube i sednu za stol, i zamole što im je potrebno... tada neprestano otkrivam, da vreme u kući Lurko ne prolazi besmislneo. Ova deca zaslužuju šansu, da i u njihovim domovima bude pranja ruku, zajedničkog ručka, molitve kod stola, a iznad svega da bude ljubavi. Jer ako im ništa drugo ne budem mogla pružiti, a uspeću da im dam ljubav, onda će bar naučiti koliko je ljubav potrebna.

Seme nije palo u neplodnu zemlju. Dečaci i devojčice već uče, trude se, napreduju u školi. Kada poneko od njih ispriča svoj uspeh kod kontrolnog rada, o boljoj oceni za kratko prestaje briga o tome kakva će biti zima koja je pred nama, ili otvorena pitanja o tome da li će biti dovoljno hrane i idućeg meseca, da li će imati šta za obući, da li ćemo imati čime prati i oprati se. I kako deca poput sitnih zrnaca kalejdoskopa postaju šarenom slikom, tako ja dok uvežbavamo pesmice za program Mikulaša (Sv. Nikole) otkrivam da se rešenja velikih pitanja nalaze u sitnim stvarima. Jedna tegla zimnice, mali džak krompira, nekoliko glavica kupusa, jedna kesa odeće, nekoliko pari obuće. Ako samo jedno dete dnevno dobije po jedanput drugo odelo, ako bude hrane samo za sutrašnji ručak, ako budemo ložili samo do kraja sedmice, već se isplatilo.

I ako bude ogreva, nedeljno čistog odela, svakodnevno hrane, deca će da postanu onakva, kakva su mogla biti već i pre: čista, nasmejana, pametni Božji stvorovi. Sa svih strana se čuje: budućnost pripada mladima. Naš je zadatak da stvorimo takvu sadašnjost, da imaju istu šansu za obećanu budućnost kao i druga deca njihove dobi. Vaspitačka soba je doduše mala, ali centar za dnevni boravak dece funkcioniše. Napon struje je ponekad slab, kuhinja je privremena. Deca o tome ne žele znati. Nadaju se, uzdaju se, i mnogostrukom ljubavlju zahvaljuju za svaku dobru reč.

 

Ildiko Čik

Glavna vaspitačica

6. 12. 2006.